Mi deca sa stanice ZOO – Isidora Cvetić

Isidora Cvetić

„Mi deca sa stanice ZOO“ – Kristijana F.

 

Odrastanje na selu

Ova izuzetna knjiga nastala je kao rezultat dvomesečnog intervjua koga su dva novinara i jedan lekar vodili sa devojčicom Kristijanom F. početkom 1978. godine u Berlinu.

Iako je knjiga napisana pre gotovo četrdeset godina, aktuelnost problema kojima se bavi, prisutna je, nažalost, u svakom vremenu, svakom društvu i sredini u kojoj odrastaju mladi ljudi. Droga kao globalni problem, postoji i danas. Možda se menjaju vrste narkotika i način njihove konzumacije, ali su posledice i sve ono što prati takav način života isti kao i u Kristijanino vreme. Njena priča počinje gotovo idilično, opisima života u seoskoj sredini i prirode koja oplemenjuje odrastanje dve devojčice, Kristijane i njene sestre. Sunčano leto i dani za koje se činilo da nemaju kraja, bivaju grubo prekinuti odlukom njihovih roditelja da se početkom nove školske godine presele u Berlin.

Berlin

Po dolasku u veliki grad, devojčice su činile sve da se uklope u novu sredinu, koja od samog početka ni malo nije bila blagonaklona prema njima. Sloboda koju su imale u svom selu, ovde je bila grubo prekinuta i ograničena gomilom zabrana na koje su se njih dve teško navikavale. S obzirom da je svaki nestašluk bio sankcionisan kaznom, deca su jednostavno naučila da „zaobilaze“ pravila. U radničkom naselju Gropijus u kome su stanovale, među visokim soliterima, vladala su nepisana pravila. Starija deca su uvek maltretirala i kinjila mlađu, a zajedništvo i bezazlena dečja igra u prirodi, postali su Kristijanina prošlost. Jedina svetla tačka tog perioda njenog života, bile su životinje koje su joj roditelji dozvoljavali da drži u stanu. Posebno je bila vezana za smeđu dogu Ajaksa koga su doveli sa sobom u Berlin. U tom dobu Kristijaninog teškog prilagođavanja na novu sredinu, počinju problemi između njenih roditelja i dodatno pogoršavaju čitavu situaciju. Otac biva sve više nasilan, tuče ih, a majka ne pronalazi način da mu se suprotstavi. Kristijana i njena sestra , koja se sve više povlači u sebe, ostaju prepuštene da se same nose sa sumornom svakodnevnicom. Čak i u školi nailazi na gomilu nezainteresovanih nastavnika i ne uspeva da pronađe oslonac. Već tu, na prvim stranama knjige, videla sam da se loše stvari ne dešavaju odjednom već postepeno i da je to dugotrajan proces. Kao karte koje se dele u nekoliko krugova i svaki put dobiješ goru podelu od prethodne. Kristijana se u početku svojski trudila da promeni svakodnevnicu, ali gde god bi se okrenula i šta god bi pokušala da uradi sve je grubo prekidano gomilom besmislenih ograničenja. Rezultat takvog stanja je njena sve veca ogorčenost i želja da se suprotstavlja nastavnicima, kućepaziteljima, trgovcima, svim ljudima koji deci treba da predstavljaju autoritet. Biti iznad njih i nadmudriti ih postao je Kristijanin jedini životni moto. Kriza između njenih roditelja dostigla je vrhunac, tako da su devojčice izgubile oslonac koji im je bio potreban. Uskoro, roditelji im se razvode i one se sa majkom i njenim prijateljem sele u novi stan. Kristijana, za razliku od svoje sestre koja se povlači u sebe, postaje besna i svadljiva a agresivnost usvaja kao deo svakodnevnog ponašanja. Želi da što pre odraste, nosi cipele sa visokim potpeticama, uske farmerke, a dane provodi na ulici. Još jedan udarac doživljava kada joj se sestra preseli kod oca. U školi pokušava da se uklopi u društvo devojčica i dečaka koji deluju starije i trude se da detinjstvo što pre ostave iza sebe. Za Kristijanu to ne predstavlja vreme kome se većina ljudi u mislima sa setom vraća, već vreme nevolja i nesreća sa kojim nije uspela da se izbori. Kesi, drugarica iz škole postaje joj uzor i sa njom počinje da izlazi u omladinski klub evangelističke crkve „Centar“. Muzika i želja da se uklopi u novo društvo postaju njena nova opsesija. Svi ti novi dečaci: Pit, Milan i Kati, deluju joj nedostižno i za nju predstavljaju sve čemu teži. U njihovom ponašanju vidi izlaz iz svojih problema i način da nauči da se nosi sa surovom svakodnevnicom.

Početak

U početku, ispijanje vina bila je jedina nedozvoljena aktivnost kojoj je pribegavala ali vremenom želela je da postane kompletan deo novog društva i pridružuje im se u pušenju hašiša. Iako se od početka izlazaka u Centar kretala u takvom društvu, niko od njenih novih prijatelja nije na silu pokušao da je natera da proba drogu, to je zaista bila njena želja i odluka. Ljudi iz društva postali su joj jedini uzor i na svaki mogući način želela je da bude poput njih. Iako je bila devojčica, život se sa njom grubo poigrao a oni koji su trebali da joj budu najveća podrška i oslonac, jednostavno su zatajili i nisu uradili ono što treba. Biti tu za dete, osluškivati ga, voditi računa o njegovim potrebama i pružiti savet u trenucima kada je to potrebno, treba da bude najznačajnija uloga roditelja. U Kristijaninom slučaju, svi su pogrešili. Njen ulazak u svet droge bio je postepen, a sa svakim novim narkotikom, privid o smanjenju problema koje je imala, bio je tako jak da je zaista verovala da je jedino rešenje za njene lične probleme, droga. Ona ju je smirivala, činila je staloženijom i omogućavala da život posmatra kroz ružičaste naočari. Naravno, sve je to strašna greška, ali nikoga nije bilo u blizini ko je u tim trenutcima mogao da je vrati na pravi put. Hašiš i LSD postali su deo njene stvarnosti. Kristijanina majka u svojoj ispovesti deluje kao potpuno nesnađena osoba koja prvo nije mogla da dovede u red svoj život, pa zato nije mogla da pomogne ni sopstvenom detetu. Imam utisak da je od početka zatvarala oči pred kćerkinim problemom a da su joj Kristijanini izgovori bili potrebni kako bi umirila sopstvenu savest. To što joj je dozvoljavala da svakodnevno izlazi i sate provodi van kuće, bilo je nešto što je u potpunosti oduzelo nadzor nad kćerkinim životom. Iako je nama, deci, itekako potrebna sloboda i mogućnost da izrazimo svoje stavove i mišljenja, roditelji su neophodan deo naših života. Ukoliko se ne bave nama, to deci izgleda kao nezainteresovanost i napuštanje. Kristijana, Kesi i ostalo društvo iz Centra polako napreduju na narkomanskoj lestvici i počinju da izlaze u diskoteku „Saund“ na čijoj sceni mogu naći mnogo ozbiljnije i teže droge. Lažu roditelje, pričajući im da noći provode jedna kod druge a ustvari Saund postaje njihov novi svet. Tamo upoznaju mnogo novih likova, a na stanicama metroa susreću se sa dečjom prostitucijom, što je za njih još uvek nepojmljivo. Na momente, Kristijana i njeni prijatelji dopuštaju sebi da budu ono što i jesu-nasmejani dečaci i devojčice koji se dovikuju na klizalištu, hrane životinje i pevaju svoje omiljene pesme. Ipak začarani svet droge u koji su upali, usisavao je u sebe svaki pokušaj povratka u neku normalu. Počele su prve prave narkomanske krize među njenim prijateljima u kojima su svi ti mladi ljudi pokazivali najgori i najmračniji deo sebe. Dejvid Bouvi bio je apsolutni idol njihove generacije, a odlazak na njegov koncert bio je najznačajniji događaj u životu tih mladih ljudi.

Heroin

Kristijana je ubrzo postala deo heroinske scene i sve više omladine je krenulo njenim stopama. Uporedo sa njenom zavisnošću, razvija se Kristijanina veza sa dečakom Detlefom koji postaje njena najveća ljubav i podrška. Bez obzira što je i sam bio narkoman, dugo vremena je Kristijanu uspeo da drži dalje od igle. Koliko god čudno zvučalo, narkomani sve do momenta završne faze drogiranja, bili su podrška jedni drugima i bar rečima su pokušavali da druge mlade ljude spreče da krenu njihovim putem. Detlef je, dok mu je zdravlje dozvoljavalo, štitio Kristijanu od prostituisanja na metro stanici ZOO, nabavljajući heroin za oboje. Njene prijateljice postale su joj nešto poput izgubljene sestre i svo slobodno vreme su provodile zajedno.

Na mene je poseban utisak ostavio verodostojan opis života tih mladih ljudi i posledice koje višegodišnje drogiranje ostavlja za sobom. Univerzalni pogledi, tela puna rana, vene koje pucaju pri najmanjem pritisku, sve to dočarava užasnu sliku života zavisnika. Vremenom njihova istrošena tela nisu mogla da primaju hranu osim nekakvih pudinga i kašica, a telesno propadanje tako mladih ljudi gotovo je neverovatno. Zajednički pokušaji da prestanu da se drogiraju imali su kratkotrajan efekat jer se zavisnici gotovo uvek, pre ili kasnije, vraćaju starim navikama. To je jedini svet koji poznaju i kome se iznova priklanjaju. Kristijanina prijateljica Babsi bila je najmlađa žrtva heroina u Berlinu. Preminula je u četrnaestoj godini, 19.7.1977. Nažalost, nije bila jedina i mnogo njihovih prijatelja je umrlo tih godina. Prostitucija je bila jedan od načina na koji su zavisnici dolazili do potrebnog novca. Strašno je bilo čitati stranice ispunjene takvim pričama. Iako je Kristijana pokušavala da se skine sa droge više puta, uspeh je uglavnom izostajao. Mislim da oni koji su trebali da se bave time u društvu u celini, nisu bili dorasli zadatku  i nisu mogli da pronađu mehanizam kojim bi pomogli mladim ljudima. Uvek mislimo da se loše stvari događaju nekom drugom i da ćemo mi biti pošteđeni nevolje, ali baš tad to nije tako. Već sam ranije spomenula da se loše stvari ne dešavaju odjednom, već nastaju postepeno. Mnogo toga treba da se poklopi i desi, kako bi ishod bio fatalan. Zato je važno razgovarati o svemu onome što nas muči i imati osobu od poverenja koja će nam pomoći da razrešimo svoje nedoumice. Normalno je da se tokom života susrećemo sa raznim izazovima i da se hvatamo u koštac sa njima, ali je isto tako bitno da nismo sami na tom putu. Borba jeste naša ali pomoć i podrška uvek dobro dođu. Suština je da smo svesni opasnosti koje nas vrebaju na raznim mestima, ali to ne znači da treba da živimo pod staklenim zvonom jer život ima toliko lepote u sebi. Treba da naučimo da se nosimo sa svim vrstama emocija, i dobrim i lošim.

Kristijanina borba i nemogućnost da se odupre začaranom krugu droge malo su poljuljale moju veru u snagu volje, koju bi svako od nas trebalo da ima u sebi. Kraj njene priče i odlazak u sasvim novu sredinu u kojoj ponovo pokušava da pronađe pravi put udahnuli su mi novu nadu da njen život ipak neće biti izgubljen. Postala je svesna da joj bežanje u drogu ništa dobro nije pružilo. I dalje je bila buntovnik protiv sistema i poremećenih ljudskih vrednosti ali je težila nekakvom, kako je ona to nazivala, srednjem putu. Putu koji bi joj omogućio da se ne miri sa nepravdom, ali da se bori protiv nje. Iskreno se nadam da je u tome uspela. Knjigu mi je preporučila moja mama i mislim da je to bio pravi potez. Tema je aktuelna i primerena današnjem vremenu i svaki moj vršnjak bi trebalo da je pročita.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s