„Dnevnik Ane Frank“ – Lav Lukić, VIII razred, OŠ „Nikola Tesla“ Beograd – PRVA NAGRADA

,,Дневник Ане Франк“

                        Дневник, аутобиографско дело младе књижевнице не дозвољава школски приступ анализи. Не може се прво писати неколико речи о писцу, па онда нешто о садржају, па ликовима и тако даље, јер главни лик је уједно и писац, а од нечег се опет мора почети.

                        Ово је дело једне тринаестогодишњакиње чије су кретање усмериле околности, политика и историја, али ово је истовремено и прича о слободи ума и потпуној немоћи да се он било како потчини.

                        Ана Франк је рођена 1929. године у образованој јеврејској породици у Франкфурту, али је због јачања фашизма још 1933. наставила да живи у Холандији. Од јуна1942. до августа 1944 пише дневник, до дана када полиција проваљује у тајно скровиште и одводи Ану, њене пријатеље и породицу у логор. Затворена, иза бодљикавих жица Ана је умрла три месеца пре свог шеснаестог рођендана и два месеца пре пада фашизма у Холандији.

                        Дневник је Ана добила као један од поклона за тринаести рођендан. Она с одушевљењем пише о цвећу, књигама и пажњи којом је била обасута. Имала је и забаву са пријатељима и излазак у биоскоп. Тада је још безбрижно чаврљала о другарицама, обожаваоцима, шетњама, ватреним погледима. Ана је била тинејџерка и није се много разликовала од нас. Може се рећи да је била самоуверена, јер по Ани сви се морају у њу заљубити, брбљива, посебно на часовима, па тако често заради писање казнених писмених задатака. Да је данас жива, имала би скоро деведесет година и мени би могла без проблема да буде прабаба. То ме тера да закључим да је имала веома привилегован живот. Тешко да је иједна моја прабаба славила рођендане, а само једна је ишла у школу и још једна се касније као зрела жена описменила и образовала. Чак и данас има око нас и гладне и босе деце која би се обрадовала више новим ципелама, него књигама и цвећу. Ана је имала све, добру и здраву породицу, учене родитеље, интелигенцију, чак и кућног љубимца. Волела је да чита и машта, али је и радила на томе да буде писац. У дневник је гледала са одушевљењем и дала му име. То је била њена нова најбоља другарица Кети. Та њена безбрижност са самог почетка књиге није била оперисана од стварности. Ана је добро знала шта се дешава око ње и у каквом незавидном положју се Јевреји налазе. Није био само проблем то што су обележени попут животиња и морају да носе жуту траку. Они нису смели у јавни превоз, трамваје. У куповину су могли само од три до пет и то у посебне радње. Деца су ишла у посебне школе. После осам нису смели бити ни у сопственој башти напољу. Нису смели да посећују хришћане. Низ забрана је био дуг и нечовечан. Анин отац је био довољно паметан да је схватао да им се не пише добро. Припремао је терен да у згодном тренутку склони породицу и не сачека да их Гестапо пронађе. То није био задатак за једног човека, чак ни за једну породицу и тада се у Анином животу појављују за мене прави хероји, анонимни људи, Холанђани, којима није осим ратне оскудице која је тањила новчанике претила никаква посебна опасност. Они су јој сами ишли у сусрет помажући Јеврејима. Њихова честитост их је терала да носе одећу и пуне скровиште, да допремају храну и да Ану, Марго и остале становнике тајног склоништа никада не оставе на цедилу. Дан одласка у склониште убрзали су фашисти позивом за саслушање упућеним Аниној шеснаестогодишњој сестри Марго. Франкови се нису упецали на мамац и нису послали у неповрат старију кћер. Ана је морала да заборави на своју симпатију Харија, на причу о томе кога он више воли, њу или неку Фани, и крене. Ми,п службеница у фирми директора Франка, са својим вереником Хенком, у џеповима и ташнама преносила је ствари у склониште. Помагала је и Ели, млада дактилографкиња, али и господин Фоси, Елин отац, знао је шта се дешава, као и Кларер и Копхес. Последња двојица господе су преузели фирме које је водио директор Франк и то Кларел „Колен и ко“, а Копхес фирму „Травис“. Франковима се за недељу дана придружила породица Ван Дан, брачни пар са сином Петром, нешто мало млађим од Марго Франк. Заједнички живот у малом затвореном простору са три тинејџера, две госпође које морају да деле кухињу, а све то са свешћу о сталној опасности да буду отркивени, није био нимало лак. Требало се навићи на навике других, на ситне мане, а требало је и не клонути духом и испунити дан нечим што није страх. Као и сваки вршњак, и Ана се расправља, а ко ће други да јој иде највише на живце него наравно мама. Досадна јој је и госпођа Ван Дан која руку на срце и уме да буде ситничава. Она још од уласка у склониште показује особине које не обећавају мед и млеко. Понела је са собом ношу без које не може, а брзо и вешто сакрила своје чаршаве јер су они које је донела госпођа Франк баш били довољни за све. Улази у бурне свађе са мужем, а то је понашање на које није навикла породица Франк. Петар, њен син, повучен је и стидљив, по Аниним мерилима, а она се понаша као да је стручњак за процене карактера, посебно када су дечаци у питању. Приватности готово да није ни било. Пошто се склониште налазило на врху пословне зграде у којој је раније радио господин Франк, увек је постојала могућност да неки радозналац случајно набаса на њихова закамуфлирана врата. Вести из спољњег света су биле застрашујуће, а сваки звук је био потенцијална опасност. Ана се и поред свега не предаје очају. Она учи. Стално чита. Пише дневник редовно и ми имамо прилично комплетну слику онога што се тамо дешава, без обзира што је то из угла тринаестогодишњакиње. Ана би по данашњим мерилима била изузетно образована, јер она говори француски, немачки, холандски и енглески. Ми учимо два језика и са оба се мучимо у школи. Могуће је било, мада то није написала, да је знала и јидиш, јер јој је ипак био матерњи језик. У учење је укључен отац, али нема ту неког наметања. Ана сама каже да неће да заостаје за осталима када изађе из склоништа. Она планира будућност. Из странице у страницу схватамо како сазрева и како је могла да постане изузетна жена. Једна од њених реченица је и да не можете да упознате некога ако се са њим добро не посвађате. Она је наравно и пуна енергије, непосредна је, отворена, а често уме да говори пуно и без кочница. Па опет не би се могло рећи да је брбљива. Иза тог наступа је девојчица која расте широм отворених очију, која жели да разуме свет и која га се не боји. Баш је имала среће са родитељима који су је очигледно васпитавали као да су се родили у двадест и првом веку. После неког времена седморка у склоништу је добила појачање. Придужио им се Дулс, стоматолог, чија је жена случајно у тренутку почетка рата била у иностанству. Још једном се показало колико могу бити велики мали људи. Копхес и Кларел су кометарисали да је чување седморо људи једнако опасно као и чување осморо. Свакако није било једнако хранити и снабдевати више људи. Многе странице Ана је исписала описујући једино што је могла, јер само је у таквим догађајима учествовала и само је то био њен читав свет, као што је припремање хране (што је временом постајало све тежи посао, јер су се залихе потпуно исцрпле) и сунчање на мансарди испод малог кровног прозора како би им сунце дало непходну дозу здравља (јер човек није кртица). Писала је дуго и о ситним свађама и кајала се због непромишљених изјава. Писала је и о гардероби која јој је била све тешња, јер она је расла, о ценама које су расле и роби које је било све мање. Писала је о труду уложеном да се обележе сви рођендани, сви празници. Писала је с надом у сутра о свакој победи савезника, о паду фашизма у Италији, о искрцавању у Нормадији, атентату на Хитлера и опет на једном месту, још додала да све то заједно не може да дочара њихове муке.

Мислим да је ово за мене до сада била најтежа књига за анализу. Како испричати како су прали судове, као су дрхтали, како су користили тоалет, како се радовала менструацији, како су се Ана и Дулс рапсправљали око употребе стола у радној соби и како Ана није одустајла јер је била у праву. Све су то углавном биле рутинске радње и наизглед небитни догађаји без главног лика и без поуке, а опет то су догађаји са много значења и много дубине. Франкови, Ван Данови, Дулс, Мип, Ели, Кларел и Копкхес су били Европа, заједница и будућност које нема јер је сатерана у зидове и гушена у гасним коморама и претварана у пепео прецизно и систематски. Њихове мале невоље око набавки, обезбеђења приватности одлична су слика свакодневице у ратно време-невреме, а њихови највећи страхови и борба да преживе права су суштина Другог светског рата. Веома велики део дневника посвећен је Петру Ван Дану. Његов однос са Аном се градио и мењао, тачније Анин став о њему и осећања. Почетна незаинтересованост се због немања друштва у једном тренутку претворила у потребу за упознавањем, да би полако то дружење прерасло у прву љубав. Питање је да ли би се то десило да су се нашли негде на слободи, ван језивих услова који су их приморали да деле простор. Сви укућани су приметили симпатије које расту. Госпођа Ван Дан шаљиво пита да ли да им верује. Мајка је испитује где је била. Дулс и господин Ван Дан Петрову собу зову Анина друга кућа. Ана детаљно описује сва узбуђена, свој први пољубац са Петром. Отац Анин упозорава да не претерују у присности, јер ако се десе несугласице немају куд. Простор ионако морају да деле. Ана је на прву лопту љута на оца, одговара писмом, али касније увиђа да његови разлози нису неразумни и нелогични. Она пуно анализира, преиспитује и час се одушевљава Петром, час му проналази мане. У ствари, још расте и учи. Иако јој дечко изгледа попустљив и  неке ставове са њим не дели, сигуран сам да је био искрен и да му се Ана више допадала него што је то изговарао. На то наводи један део из Дневника када Ана каже да је сигурна да ће је он заборавити када изађу, а дечак који је готово увек попуштао одлучно и директно одговара: не. Да има и радозналост и карактер и само га другачије испољава, говори и онај део када упрскос забранама краде књигу за коју његови родитељи мисле да није за младе. Доброћудна старија сестра Марго има по Ани бољи однос са мајком, а у ствари мислим да су њене немирне године почетка пубертера прошле и да је она могла као млада жена да оствари дубљи и другачији однос са мајком. Да је паметна знамо из њених оцена, а да је топла и нежна, из стихова које је писала за рођендане онда када нису имали више шта друго да поделе. Знамо и да је добра у проценама и саосећајна, права сестра када охрабрује Ану да се дружи са Петром без гриже савести, и да није љубоморна на њих, већ само жали што скоро сама неће имати могућност да себи нађе пријатеља. Марго је тиха за столом. Не једе много и не прескаче воће и поврће. Из начина на који људи једу од Ане сазнајемо доста о људима око ње. Несебични Анин отац све што је добро избегава да би деца имала више. Сав је посвећен породици и то се види из односа који гради са Аном. Да је паметан и свестан ситуације знамо из тога што је он организовао склањање у тајно склониште. Вредан је, послован, јер иако је избеглица, у Холандији је за девет година постао директор фирме. Господин Дулс за столом не зна да каже „не, хвала“. Тако и није чудо да се свађа за простор и нерадо га дели. С друге стране, добро се сналази у немогућој ситуацији, док поправља зубе госпођи Ван Дан. Очигледно је професионалац који зна шта ради. Ослушкује и Анина плућа у дане када је била болесна, иако се то њој нимало није допадало, а уме и да подбада, задиркује, као када је Ана решила да проводи све више времена са Петром. Господин и госпођа Ван Дан често гласно негодују на Анино понашање, коментаришу негативно начин на који је васпитавана, што није пристојно чак и да је тачно. Господин Ван Дан је строг отац и не дозвољава Петру чак ни да чита шта хоће. Разлика у односу на данашње очеве је очигледна. Данас би већина славила када би им синови било шта читали, а забрањених књига одавно више нема. Он је, рекао бих, и реалнији јер не драми над старом бундом као његова супруга, већ је продаје, јер зна да је то неопходно да се преживи. Госпођа Ван Дан најтеже савладава страх, дуго се свађа и једном је на немачком у расправи са Анином мајком показала речник пиљарице, по Аниним мерилима. Тешка жена, а воли и да флертује. Иако стално придикује Ани, мислим да о њој нико, па ни она нема суштински лоше мишљење, јер она је на крају и питала Ану да се дружи с њеним сином јер је стидљив. То не би рекла да је стварно мислила лоше. Многе заправо негативне особине сви ови људи показивали су не зато што су то биле главне одлике њихових карактера, иако су имали мане као и сви, већ зато што су дуго били затворени и у сталном страху. У једном тренутку када крађе због немаштине у граду постану свакодневица, лопови због обијања зграде умало нису навукли полицију на врат скривеним Јеврејима. Тада се појављује још један поштен човек. Господин Слантер отера лопове и не зове полицију, а сопшти Мипином веренику Хенку: „Не знам, али наслућујем да не би било добро да се појаве“. Штета што нема више података о њему, као и о пиљару који завршава у затвору, јер је крио једног Јевреја. Њему не знамо чак ни име, али дефинитивно да би се добио рат нису били баш тако битни бркати генерали. Мип, Ели младе веселе девојке које нису одустале, које нису заборавиле ни један празник, ни један рођендан несрећних заточеника, срећом су преживеле, па су се, надам се, кроз њихове потомке бар могли наставити гени правих Европљана. Ана Франк је лик о коме бих могао и да ћутим и да пишем или говорим дуго. Умела је да пише сигурно далеко боље од многих вршњака. Довољно је само пратити како барата реченицама и осетити како су наши писмени задаци прилично јадни. С друге стране, Ана је и нежна и осетљива и сва њена бунтовност и сво њено ритање је само начин да се сакрије и победи осетљива природа.

                        Књига се нагло прекида. Гестапо проваљује, а жив се из пакла враћа једино Анин отац. Копхес и Кларел, такође, дочекују крај рата у логору. Доследне и верне Мип и Ели су нашле и сачувале Анин дневник и то је све. Прекинута мисао је једна од најснажнијих порука на коју сам икада наишао. Само прекинута мисао ми је могла дочарати сурово и верно величину учињеног злочина. Није само одузет људски живот, ни више њих. Одузете су нам непрочитане књиге које Ана није стигла да напише. Нестали су предузимљими пословни људи који су могли градити и подизати земље, лекари који би вероватно, да их је било више живих после рата, открили раније нове путеве лечења, нове антибиотике. Мобилни телефон је могао бити данас застарела технологија. Одузети су нам њихови нерођени потомци и све нам то недостаје и данас.

                        Лав Лукић, 8/1

ОШ „Никола Тесла“ Београд

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s